Zeitgeist pokret Srbija

Počinje izgradnja prve vertikalne farme u Švedskoj

Pre nekoliko godina švedsko-američka kompanija koja se zove Plantagon je lansirala planove za seriju masovnih nebodera - plastenika koji trebaju da transformišu urbanu poljoprivredu u velikim gradovima. Iako spiralne vertikalne farme deluju previše dobro da bi bile istinite u ovo vreme, kompanija Plantagon je upravo počela izgradnju prve vertikalne farme ovo nedelje u Linkopingu u Švedskoj! Neboder "Plantscraper" će rasti i nudiće sveže povrće stanovnicima, ujedno stvarajući rešenja za neke od najtežih pitanja za gradove: zagađenje.


Kompanija Plantagon je izgleda promenila svoj prvobitni koncept korišćenja dizajna geodetske kupole za pravilni toranj koji ujedno sadrži i prikazuje rast biljaka unutar njega. Ovaj prototipni objekat će se zvati International Centre of Excellence for Urban Agriculture, i biće mesto za naučnike koji će testirati nove tehnologije u cilju poboljšanja urbane poljoprivrede.


Unutar masivnih staklenih zidova, povrće će se gajiti u saksijama, a zatim preneti na nosače postavljene oko ogromne centralne spirale. Biljke rastu kako nosači polako migriraju niz centralno jezgro i spremne su da se beru kada stignu do dna. Biljni ostaci i đubrivo će biti prikupljano usput i pretvoreno u biogas za pokretanje sistema grejanja i hlađenja unutar staklenika. Naučnici ne žele da vertikalna farma samo gaji hranu, već i da im pomogne u razvoju održivih rešenja za energetiku, toplotu, otpad, i vodu svakodnevnog gradskog života.


Izgradnja ove ogromne vertikalne farme kompanije Plantagon će, prema predviđanjima, trajati 12 do 16 meseci.

Izvor

Dragonfly - vertikalna farma u Njujorku

Modelirana prema krilima vilin konjica, koncept ove neverovatne urbane farme na ostrvu Ruzvelt u Njujorku namerava da olakša probleme proizvodnje i snabdevanja hrane i da poveže potrošače sa proizvođačima. Urbana poljoprivreda je rastući trend među razumnijim stanovnicima gradova danas, ali u gusto naseljenim urbanim naseljima, kao što je Menheten, taj rast mora biti vertikalan.


Prostirući se na 132 sprata i sa 600 metara visine, Dragonfly (Vilin konjic) može da smesti preko 28 različitih vrsta poljoprovrednih polja za proizvodnju voća, povrća, žitarica, mesa i mlečnih proizvoda. Kombinacija solarne i vetro energije čine ovaj koncept belgijskog arhitekte Vincenta Kalebauta 100% samo održivim.


To je utopijska superstruktura - kancelarije, istraživačke laboratorije, stanovanje i javne površine su smeštene između voćnjaka, farmi i proizvodnih prostorija. Odgajanje biljaka i životinja je smešteno svugde po čeličnom i staklenom ramu krila vilin konjica, kako bi se obezbedili pravilni nutricioni uslovi za zemljišta i ponovno korišćenje bio-otpada.


Prostori između krila su projektovani tako da iskoriste solarnu energiju prikupljanjem toplog vazduha u strukturu tokom zime. Hlađenje leti će biti obezbeđeno korišćenjem prirodne ventilacije i isparenja od biljaka.


Spoljašnje vertikalne bašte filtriraju kišu koja se zatim meša za otpadnom vodom iz objekta. Zajedno se organski tretiraju pre nego što se ponovo koriste za navodnjavanje i dostavljanje nitrogena, fosfora i kalijuma zemljištu. Ovu urbanu farmu, koja je možda prigodnija za Dubai nego Njujork, održavaće okolno stanovništvo koje će na taj način zatvoriti krug samo-održivosti.

Izvor

Linkovi:

• Vertikalna urbana agrokultura: rešenje za Indijske gradove? - link

Budućnost razvoja gradova – Eko-grad u Kini

Svest o očuvanju okoline se iz godine u godinu popravlja, tako da je sve prisutnije razmišljanje o zelenim gradovima umesto o zelenim zgradama. Čitav grad osmišljen na principima ekologije više nije naučna fantastika. Koncept postaje realnost u vidu Tiandžin Eko-grada u Kini. Ovaj futuristički grad će ležati na 30 kvadratnih kilometara i biće dom za 350.000 ljudi.


Tiandžin Eko-grad

Pre nego što se iskoriste sve mogućnosti iskorišćavanja čistih i obnovljivih izvora energija, za grejanje će se koristiti toplota koja je otpad u obližnjoj elektrani. Na svim zgradama u Eko-gradu će biti primenjeni „zeleni“ standardi da bi se osigurala energetska efikasnost, a među stanovnicima će biti promovisani principi očuvanja energije.

Javni saobraćaj će biti vrlo efikasan i pristupačan, a plan je da se 90 odsto putovanja unutar samog grada obavi hodanjem, biciklom ili javnim saobraćajem.

Jedna od ključnih karakteristika grada će biti reciklaža vode i efikasnije korišćenje resursa vode. Eko-grad je lociran u području malih padavina i voda iz reka koje protiču kroz region neće biti dovoljna za njegove potrebe. Da bi prevazišli ovaj problem, planeri su odlučili da se okrenu netradicionalnim izvorima poput desalinizovane vode i reciklirane vode iz domaćinstava i industrije.

Takođe, naglasak će biti i na društvenoj harmoniji, tako da će ljudi sa različitim prihodima i iz različitih društvenih slojeva živeti izmešani. Dakle neće biti podela, a posebno će se obratiti pažnja na stare i invalide.


Predloženo je da grad ima sedam različitih sektora – Eko dolinu, Lifescape, Solarscape, Windscape, Urbanscape, Earthscape i Eko-koridore. Svaki od ovih sektora će imati specifične osobine i drugačiju ulogu u funkcionisanju grada. Solarscape će dobijati energiju od sunca i biće administrativni centar grada, Earthscape će biti u zelenilu, Lifescape će, pored parkova, imati i brda koja će biti protivteža visokim zgradama.

Urbanscape će biti, kako mu i ime kaže, urbana rezidencijalna zona koja će biti dobro uređena, a planira se povezivanje zgrada visećim mostovima. S druge strane, Earthscape će biti predgrađe i biće primenjena stepenasta arhitektura sa velikim zelenim površinama. Sto godina staro selo Qingtouzi će biti pretvoreno u Windscape koji će biti prostor za relaksaciju građana Eko-grada.


Moraćemo da sačekamo još bar deset godina da bismo videli kako će to stvarno izgledati. Kina polako ali sigurno osvaja vodeće pozicije u svetu. Zvanično je najveći zagađivač, postala je druga ekonomska sila na svetu, ali tu svoju moć koristi da ulaže u ekološki napredak i u napore da svoje zagađenje neutrališe, čime se ne mogu pohvaliti baš sve vodeće svetske sile.

Izvor

Dodatni link:

- Tianjin Eco-city

Vincent Callebaut predstavlja Eko selo za Haiti, inspirisano koralnim grebenima

Kako Haiti napreduje u rekonstrukciji, Vincent Callebaut (belgijski arhitekta) nastavlja da izbacuje zadivljujuće koncepte utopiskih eko sela za haićane. Inspirisan organskim oblikom korala, Callebaut predstavlja Coral Reef (koralni greben), priključnu matricu modula za 1000 haićanskih familija.


Izgrađene na seizmičkim pristaništima blizu obale glavnog ostrva, prefabrikovane, modularne jedinice formiraju talasastu matricu koja štedi prostor. Svaka od porodica imala bi deo zemlje na kojoj bi mogli da gaje svoju hranu, time bi njihove pasivne kuće smanjile potrošnju energije, dok bi obnovljivi energetski izvori napravili ovaj projekat ugljenično neutralan.


Callebaut-ov koralni greben predlaže izgradnju veštačkog pristaništa na seizmičkim šipovima u Karibskom moru. Modularni dupleksi, izgrađeni prema standardima pasivne kuće, biće dodati matrici stanova kada to dozvoli vreme i novac, zahvatajuči tako ceo dok.

Konfiguracija modularnih jednica omogućava da svaka porodica ima svoj mali deo zemlje na kome može gajiti sopstvenu hranu. Kanjon koji se stvara između dva reda stanovanja predstavlja svojevrstan tropski ekosistem pun lokalne faune i flore.



Vodene farme i postrojenja za reciklažu sive vode filtriraju i obrađuju vodu pre nego što je vrate u more. Ceo kompleks je ugljenično neutralan (nema emisija ugljenika) i napajan preko različitih obnovljivih energetskih izvora. Napajanje bi se stvaralo od konvertora termalne energije ispod pristaništa, obalskih struja, vertikalnih vetrenjača i solarnih fotovoltnih panela.

Izvor

Torre E.I.0.5 - Toranj koji može u potpunosti da se reciklira

Spolja ka unutra, odozdole do gore, apartmanski toranj Torre E.I.0.5 u Hospitalet de Llobregat, Španija, podseća malo na vizuelnu igru čuvenog grafičara M.C. Ešera (M.C. Escher). Ono što deluje kao petospratnica koja se uklapa u rezidencijalna naselja iz šesdesetih i sedamdesetih godina jeste, u stvari, neboder sa 15 spratova koji može u potpunosti da se reciklira.


Arhitektonski biro Roldán + Berengué iz Barselone, završio je ovaj toranj površine od 10.312 metara kvadratnih. On je deo Plaça Europa, čvorišnog kompleksa u najdužoj ulici u Španiji - Grand Via de les Corts Catalanes. Ovaj zadnji kompleks, rađen prema urbanističkom planu u Barseloni, je fokusiran na socijalno stanovanje.

U Španiji zgrade za socijalno stanovanje imaju propisane minimalne i maksimalne površine stanova što ne ostavlja arhitektama mnogo prostora za manevar. Biro R+B prevazišao je ovu zabranu tako što se, prvenstveno, igrao sa tipičnom ulogom i relacijom između fasade i objekta. U ovom projektu "unutrašnjost nadvladava spoljašnjost", kaže arhitekta José Miguel Roldán. Iako je sama fasada statična, delovi njenog volumena izlaze van fasada od 50cm do 2,5 metara i na taj način formiraju "megaprozore".



U ovom ramu, arhitekte su grupisali zajedno po pet delova u okviru tri sprata, i opremili svaki deo sa brisolejima. Efekat koji se dobija jeste onaj optičke iluzije gde zgrada iz daleka deluje kao da ima samo pet spratova. Slojevi laminiranih panela od po 8mm vise sa skrivene potkonstrukcije od recikliranog aluminijuma i na taj način prave okvire magaprozora, koji su skoro deset metara visoki sa različitim širinama.

Ovaj način dizajniranja eksterijera pomaže u tome da zgrada izgleda manja nego što jeste, ali ujedno pruža i svakom stanu senku, ventilaciju i vizuelnu orijentaciju. "Zovemo je "multifokalna" zgrada", kaže Roldán.

Kada je biro projektovao spoljašnjost prešao je na unutrašnjost. Na svakom spratu, hodnik se deli na dva kraka i vodi ka šest stanova. Stanovi imaju čistu visinu od 2,8 metara koji nadomešćuju njihovu malu površinu, koja varira od 56 do 196 metara kvadratnih (ne tako mala površina za naše uslove). Glavni hol unutar zgrade visok je deset metara i oblika je slova T. Po rečima autora projekta, glavni lobi formira "unutrašnju ulicu".


Uslovi za izbor materijala koji su se ugrađivali u ovaj objekat jeste provera porekla materijala, utroška energije koja je bila potrebna za proizvodnju, emisiju ugljen dioksida i kapacitet reciklaže materijala po završetku upotrebne vrednosti. Arhitektonski biro procenjuje da je životni vek za fasadu od 50 do 60 godina. Svaki materijal je morao da bude napravljen od recikliranog materijala i da sam može da se reciklira. Čelični elementi u betonu, aluminijum u brisolejima, i drvo u enterijeru je dobijeno od 100 posto recikliranog materijala i može se ponovo reciklirati. Projekat je jako dobro osmišljen i izveden i taj koncept neće moći biti olako odbačen.

Dodatni link:

• BMRA - Asocijacija za ponovnu upotrebu građevinskih materijala - link

Izvor

Modularna konstrukcija i „Održivost”

Modularna konstrukcija ima fantastične karakteristike koje je uvode u krug „održivih" konstruktivnih metoda. Ali, sama po sebi nije „održiva". Zato je veoma važno da „održivost" predstavlja glavni cilj kod složenog razmatranja modularne konstrukcije. Pod pritiskom zahteva za poboljšanje produktivnosti, ubrzano vreme gradnje i novi ciljevi neutralnog karbonskog građevinarstva, u Velikoj Britaniji beleži se rastući interes za prefabrikaciju i modularnu konstrukciju.


„Mi želimo da podržimo bržu, bolju i kvalitetniju gradnju kroz bolje načine organizacije, više kroz dobar kvalitet nego kroz niže troškove, kao i kroz bolje projektovanje i moderne metode konstrukcije." (Kabinet ministra Velike Britanije)

Ne postoji veliki broj istraživanja o uporednoj analizi tradicionalne i modularne konstrukcije u britanskom okruženju. Prefabrikacija i modularna konstrukcija su ovde bile najviše zastupljene 60-tih i 70-tih godina 20. veka. Ne u obliku u kom je to bilo aktuelno u Evropi, ali su zato one kasnije mnogo više naružene nego na kontinentu. Lično mislim da su nemačke, holandske i skandinavske ideje o kolektivnom stanovanju među najboljima na svetu i da neuspesi prefabrikacije u kolektivnom britanskom stanovanju umnogome zavise od kulture življenja, nasleđenih normi, očekivanja, ekonomskih i društvenih aspekta u društvu i odnosa prema građevinskom okruženju uopšte.

Raspoložive informacije dolaze uglavnom od BRE i prvenstveno od proizvođača koji ovo koriste u reklamne svrhe, pre nego u istraživačke. Glavne prednosti modularne konstrukcije sa aspekta održivog razvoja su:

• Kraće vreme gradnje - Tipično 50-60% manje vremena je neohodno za gradnju od tradicionalnog načina, brži je i raniji povratak i uloženih investicija i kapitala.
• Superiorniji kvalitet - Ostvaren van gradilišta u proizvodnim pogonima sa jačom kontrolom kvaliteta i u pripremnoj fazi projektovanja sličnih modela.
• Uštede preko razmera - Ponavljanje prefabrikovanih elemenata vodi do značajnih ušteda u proizvodnji i ugradnji.
• Manje težine - U poređenju sa traditcionalnom konstrukcijom na gradilištu, modularna konstrukcije je oko 30% lakša.
• Ekološki manje štetne - Efikasna fabrička proizvodnja proizvodi manje otpada u proizvodnji, a čistija ugradnja manje šteti prirodnom okruženju gradilišta.
• „Stisnuta" lokacija - Modularna konstrukcija je prilagodljivija stisnutim lokacijama sa malo prostora za manevar, takođe i veoma svrsishodna kod nadogradnji na krovovima.
• Bezbednija gradnja - Provereno je da je modularna konstrukcija bezbednija od tradicionalnog zidarstva.
• Smanjeni zahtevi za radnom snagom na gradilištu - Timovi za gradnju i završne radove pri kompletiranju modularnih objekta uključuju manji broj radnika na gradilištu.
• Modularna instalacija i mokri čvorovi - Upotreba instalacionih paketa i jedinica prefabrikovanih mokrih čvorova su više nego prikladni za ovaj system, jer pozitivno utiču na poboljšanje izvođenja i smanjenje vremena potrebnog za ugradnju.
• Smanjeni troškovi projektantskih honorara - Standardizovani detalji modularnih objekata pojednostavljuju i smanjuju potrebu za učešće specijalizovanih disciplina.


*Nastavak u sledećem postu

Prateći ovu listu možemo zaključiti da modularna konstrukcija poseduje veliki broj osobina koje nas nagone da verujemo da ona može biti „održivi" konstruktivni metod. Podrazumevam da čitaoci imaju osnovno znanje o održivoj arhitekturi i održivom građevinarstvu. U užem smislu možemo naglasiti posebno sledeće „održive" karakteristike:

Efikasna upotreba materijala pri mnogobrojnom ponavljanju elemenata: Modularna konstrukcija je prikladna za objekte koji zahtevaju visok stepen ponavaljanja. Ovo može biti „održivo" usled zahteva za ponavljanjem i efikasnim sistemima snabdevanja. Narudžbine beleže velike količine istovetnog materijala formiranog u isti oblik.

Efikasna upotrebe materijala kroz visoko kontrolisani proces: Ponavljanje konstruktivnog procesa može voditi do visokog kvaliteta. Radnici su u mogućnosti da postanu specijalizovani i tolerancija unapređena. Značajno je spomena da premeštanje konstruktivnog procesa sa gradilišta može dovesti do pomanjkanja razumevanja kako modularni elementi „rade" i na koji način su uključeni u krajnji proizvod - finalni objekat (ukoliko oni iz proizvodnje nisu uključeni i na gradilištu). U praksi, efikasnost upotrebe materijala je usko povezana sa radnicima i njihovim pretpostavljenima na gradilištu. Proizvodnja modularnih elemenata sama po sebi ne garantuje visok kvalitet.

Smanjenje mokrih postupaka (zanata): Prefabrikovana proizvodnja uobičajeno koristi „suve" zanate i to, u sprezi sa menadžmentom, može da bude veoma efikasno. „Suve" alternative koriste manje energije. Takođe utelovljena energija (embodied energy) materijala i učešće u ukupnoj potrošnji energije je takođe uzeto u obzir.

Brim (BREEAM): Vodič za Zelenu specifikaciju pokazuje da je veoma lako postići „A" rejting sa lakim čeličnim konstrukcijama i lakim fasadnim metodama, u poređenju sa betonskim konstrukcijama i teškim fasadnim tehnologijama koje imaju loš rejting. Izliveni na licu mesta, betonska tavanica i pod postižu rejting „C", uglavnom zbog svoje velike mase.

Laki elementi zahtevaju manje energije za podizanje: Modularni elementi proizvedeni od lakog čelika su projektovani u skladu sa mogućnostima transportnih vozila i kranova koji ih podižu na željeno mesto. Proces ponavljanja omogućava izuzetno brzo podizanje objekata. Uštede u energiji su čak mnogo značajnije kod velikih projekata.

Reciklaža: Modularni elementi se uobičajeno reciklilraju u delovima ili u celini. Značajna količina se može spasiti sa bilo kog gradilišta, u zavisnosti od materijala i načina kako su spojeni. Celi moduli se uobičajeno montiraju i „ušrafe" zajedno tako da se mogu demontirati omogućavajući reciklažu celokupnih prostorija. Čelična konstrukcija se može demontirati veoma lako. Prozori se takođe lako demontiraju ukoliko su fiksirani zavrtnjima. Enterijeri su, nažalost, završeni na sličan način kao i kod tradicionalnog zidarstva tako da nema velikog značaja porediti tradicionalnu i modularnu konstrukciju sa ovog aspekta.


Efikasna upotreba osnove: Modularni elementi koji imaju integrisanu konstrukciju i izolaciju čine krajnji proizvod - zidove i međuspratne module smanjenog preseka. Smanjena debljina zidova i međuspratnost modula daje više korisnog prostora i efikasnije korišćenje gradilišta, samog objekta i lokacije. Naravno, nisu svi moduli kreirani na ovaj način, tako da ne možemo pretpostaviti da je ovaj aspekt modularne konstrukcije jedinstven i da važi za apsolutno sve slučajeve. Takođe, ne možemo ni da pretpostavimo da sama modularna konstrukcija isporučuje više prostora i efikasniju površinu.

Veća kontrola projekta i postkonstruktivni pregled: Jasan sistem rejtinga omogućava graditeljima da definišu i da se odluče za izbore održivosti materijala i uređaja. Veliki entuzijazam postoji kod modularnog sistema i omogućava projektantima i graditeljima da rangiraju održivost konačnog proizvoda (objekta u upotebi), preko komponenata upotrebljenih u proizvodnji, a naročito sistema koji su konzistentni i kompatibilni, naravno gde je to moguće.

Modularna konstrukcija ima mnogobrojne kvalitete u odnosu na ostale konstrukcijske forme i podrazumeva: unapređen kvalitet, smanjenje grešaka i defekata, brzu montažu, manji uticaj na gradilište i lokaciju, bolje uslove rada, povećanu predvidljivost i kontrolu, te efikasnost u proizvodnom procesu sa većim potencijalnim uštedama kod projekata većih razmera. Sve ovo direktno ili indirektno utiče na veću „održivost".


*Nastavak u sledećem postu

Iz svega gore navedenog ne smemo pomisliti da je modularna konstrukcija bez mana i nedostataka. Nedostaci mogu biti fizičke prirode i kao takvi mogu biti otklonjeni novim tehnologijama ili dobrim projektovanjem. Na primer, neki od nedostataka su društvene prirode i mnogo ih je teže kvantifikovati i rešiti. Naravno, u Britaniji, kao uostalom i u celom svetu, postoje oni koji vide povećanu mehanizaciju i izumiranje vičnih zanatlija na isti način na koji je viđena industrijska revolucija, mehanizacija i masovna potrošnja pre nekoliko vekova.

Ovdašnji stručnjaci smatraju da je to slučaj „zatvorenog kruga": povećanje mehanizacije vodi ka smanjenoj potrebi za veštim zanatlijama što opet utiče na smanjenje njihovog broja i povećanje njihove cene, a to onda vodi ka daljim pozivima za uvećanjem mehanizacije. Istraživanja identifikuju veliki broj potrošačkih gledišta koji su neprijateljski usmereni prema uspesima prefabrikovanih i modularnih metoda:

1. Tržište je tradicionalno i po nasleđu konzervativno.
2. Ljudi povlače paralelu između prefabrikacije i lošeg kvaliteta (očigledna istorijska asocijacija objekata 60-tih i 70-tih).
3. Tradicionalna konstrukcija je viđena kao „izdržljivija" i „trajnija".

Fizički nedostaci uglavnom upućuju na termičke osobine modularne konstrukcije, a to su problemi termičkog mosta i parne brane pri gradnji čeličnih konstrukcija i visećih fasadnih sistema. Neki od projektanata i onih na gradilištu veruju da se većina ovih nedostataka može rešiti kroz pažljiv detalj i odgovarajuće materijale.

Prefabrikovani objekti u principu imaju nisku termičku masu (najvećim delom zbog transporta). Niska termička masa i dobra izolacija mogu stvoriti veliku opasnost od letnjeg pregrevanja. Ovaj nedostatak je veoma lako otkloniti kroz pažljiv dizajn unakrsnom ventilacijom, prepuštenim strehama i raznim tipovima osenčavanja.

Sklapanje delova objekta u fabrici sigurno povećava kvalitet, ali i utelovljenu energiju finalnog elementa u transportu, od proizvođača raznih komponenata do fabrike i od fabrike do gradilišta, dok kod tradicionalnog sklapanja na gradilištu relacija transporta je skraćena i podrazumeva relaciju: proizvodnja komponenata - gradilište.


Uopšteno se smatra da prefabrikacija nije fleksibilna za brže promene korisnika. Nema sumnje da specijalni (unikatni) ili modifikovani moduli koji uključuju prefabrikovane subkonstrukcije, podupirače, veze, otvore, priključke na istalacije i dr. mogu uvećati cenu proizvodnje inovativnih objekata.

I na kraju, jedan od najvažnijih nedostataka jeste cena. Ekonomski aspekt je jednako važan u „održivosti" kao i ekološki uostalom. Nije održivo graditi ekološke objekte koji su preskupi. Cena tradicionalne i prefabrikovane modularne konstrukcije je različita. Skorašnji trendovi u Britaniji pokazuju da je tradicionalno zidarstvo 10% jeftinije od modularne konstrukcije. I tako je u Britaniji ostalo da je tradicionalna konstrukcija favorizovana do daljnjeg. Optimisti očekuju da će povećani interes voditi do povećanja proizvodnih kapaciteta i do smanjenja cene.

Iz svega navedenog može se zaključiti da modularna konstrukcija sigurno ima fantastične karakteristike koje je uvode u krug „održivih" konstruktivnih metoda. Ali, sama po sebi nije „održiva". Zato je veoma važno da „održivost" predstavlja glavni cilj kod složenog razmatranja modularne konstrukcije. Modularna konstrukcija, pažljivo udružena sa odabranom radnom snagom i pogodnim materijalima, pruža dobre potencijale za eksploataciju njenih održivih karakteristika.

Nedavno sam počela da sarađujem na jednom projektu gde je investitor zahtevao da konstruktivni sistem bude proizveden od strane KLH firme. Moje znanje o prefabrikovanim konstrukcijama stečeno u novosadskom Neimaru se pokazalo vrlo korisnim. Otvaram pitanje i nudim ideju novim preduzetnicima za nastavak tradicije srpske građevinske prefabrikacije, šta god da je ostalo od nje. Nama arhitektama je ostalo da se kreativno poigramo prefabrikacijom koja nije tako ograničavajuća koliko nam se na prvi pogled može učiniti.

Izvor

Dodatni link:

• Net-zero montažna kuća - modularnom gradnjom do nulte potrošnje energije
na godišnjem nivou - link

Gradovi bolje budućnosti

Venus projekat industrijskog dizajnera, Žaka Freska, predstavlja novi pravac čovečanstva, koji podrazumeva ništa manje nego kompletni redizajn naše kulture, dakle ne samo u ekonomskom, političkom i socijalnom smislu, već i kompletni redizajn arhitekture i organizacije urbanih zona.


Venus projekat je posvećen rešavanju svih problema koje muče moderno društvo i to istraživanjem i razvojem mogućih rešenja. Ovaj projekat nudi sveobuhvatan plan socijalnog poboljšanja u kojem će ljudi, tehnologija i priroda biti u stanju da dugoročno koegzistiraju, uz pomoć najboljih programa koje nauka i tehnologija mogu ponuditi.

U svetu se proizvede toliko životnih resursa da ceo svet može biti u izobilju, zato se postavlja pitanje – zašto je onda toliko ljudi gladno i živi na ivici egzistencije? Žak Fresko, često nazivan i “moderni Da Vinči”, svetu je ponudio revolucionarni projekat kao rešenje za postojeće probleme. Kao inženjer i dizajner, kreirao je konkretne prezentacije gradova budućnosti.


Kao što smo već spomenuli, mnogi ga smatraju modernim Da Vinčijem, zbog toga što poseduje karakteristike multidisciplinariste, nezavisnog intelektualca i znatiželjnog učenika mnogih naučnih polja. On je futurista i inovator koji je posvetio ceo svoj život, a trenutno je u srednjim devedesetim, osmišljavanju i konceptualizaciji raznovrsnih inovacija koje zahtevaju upotrebu novih tehnologija, a što je dovelo do osnivanja Venus projekta - organizacije koja je nazvana po gradu u kome Žak živi (Venus, Florida). Venus projekat predstavlja kulminaciju Žakovog životnog dela, integrišući najbolje iz nauke i tehnologije u sveobuhvatan plan za novo društvo koje bi bilo zasnovano na brizi (za ljude i prirodu).

Nauka, tehnologija i dizajn

„Povezivanje društva i životnog uređenja sa prirodnim procesima je najprogresivniji i najproduktivniji poredak koji možemo imati, s obzirom da smo u potpunosti zavisni od prirode i njenih procesa“, napominje Žak Fresko. S obzirom na to da je socijalni i ekološki integritet u ozbiljnoj opasnosti i da polako dolazimo do tačke gde više nema povratka što se uništenja našeg okoliša tiče, ne samo da imamo potrebu za novim pravcem, već mi moramo da mu se okrenemo ako želimo preživeti.

Nauka i tehnologija su samo alat koji može da se upotrebi u dobre ili loše svrhe, a odluka je na nama. Do sada su odluke bile pogrešne, jer su i cilj i sredstva pogrešni.

U ekonomiji baziranoj na resursima, koju predlaže Venus projekat, nauka i tehnologija se koriste za kompletnu socijalnu reorganizaciju, u kojoj neće postojati novac, već strogo naučno planiranje resursa. Potpuna angažovanost naučnih metoda koja bi omogućila kreiranje i proizvodnju upotrebnih proizvoda da bi trajale, a ne radi profita baziranog na brzoj prodaji jednokratnih proizvoda, bez ikakvog kvaliteta, a usled čega se smeće neprekidno taloži i prlja naše okruženje i zdravlje.

Sistem grada

“Lakše je i zahteva manje energije, da se izgrade potpuno novi “efikasni” gradovi , nego da se rešavaju problemi starih”, smatra Žak Fresko. Venus projekat nam predlaže novu koncepciju gradskog sistema, tzv. istraživački grad, za čiju bi se izgradnju koristili najbolji mogući resursi i tehnike gradnje. Koristila bi se geometrijski elegantna i efikasna kružna gradnja, a gradovi su tako dizajnirani, da sa minimalnom potrošnjom energije koriste ekološki najprihvatljivije tehnologije, koji bi bili u harmoniji sa prirodom i postigli bi najviše moguće standarde života za svoje stanovnike. Ovakav sistem bi takođe efikasno olakšao transport, i to eliminacijom potrebe za automobilima samim svojim dizajnom.

Kružno uređenje grada obuhvata sledeće:


1.) Centralnu zgradu koja bi bila samo jezgro grada, jezgro kompjuterizovanog sistema, obrazovnih ustanova, pristupnog centra, komunikacijskog mrežnog sistema, zdravlja i ustanova dečje nege.

2.) Građevine koje okružuju gradsku jezgru bi stanovnicima nudili centre za kulturne aktivnosti, kao što su pozorišta, koncerti, izložbe i sl.

3.) Zatim kompleks istraživanja i razvoja za ovaj tzv. istraživački i planski grad. Ovi centri bi bili sa predivnim pejzažima, okruženi prirodom.

4.) Susedno istraživačkim ustanovama su prostorije za obroke i druge pogodnosti.

5.) Zatim osam stambenih gradskih četvrti sa raznovrsnim slobodnim formama unikatnog dizajna, koji bi zadovoljavali raznovrsne potrebe stanara.

6.) Područja smeštena sa strane, radi iskorišćavanja različitih obnovljivih čistih izvora energije, kao što su vetar, sunce, toplota, geotermalna energija, energija morskih talasa itd.

7.) Sledeći su pojasevi namenjeni agrikulturi (organskoj, bez pesticida).

8.) Cirkularni vodeni putevi za navodnjavanje i filtraciju bi okruživali agrikulturni pojas.

9.) Vanjski deo je namenjen rekreacijskim aktivnostima kao što su biciklizam, golf, planinarenje, jahanje i drugo.

Ekonomija bi bila vođena po sistemu “ekonomije utemeljene na resursima”, koja bi sasvim prevazišla aktuelni monetarni sistem, tako da bi sve pogodnosti grada bile svima dostupne, bez ikakve novčane nadoknade, jer novac ne bi ni postojao. Ljudi bi u ovakvim gradovima, kakve je Žak Fresko zamislio, bili oslobođeni svakodnevnih monotonih zadataka, upotrebom tehnologije. U jednom ovakvom gradu bi bio obezbeđen visok životni standard sa više slobodnog vremena.

S obzirom na disbalans između rastuće svetske populacije i zemljinog kapaciteta, stambene jedinice će morati da idu ne samo u visinu, već i pod zemlju, pod more i na more. Iako ga mnogi smatraju utopistom, ideje Žak Freska i njegovog tima nam nude, kroz nauku i kreativnost, jedan osvežavajuće drugačiji, humaniji pogled na život i društvo.

Izvor: Creative Art magazine

Dodatak:

Samopodižuće strukture (Self Erecting Structures) - Budućnost gradnje:




Dobrodošli u budućnost (Welcome to the Future):

Gradovi na pučini

Grad od više miliona stanovnika, napravljen na pučini nekog okeana i potpuno nezavisan od obale, mogla bi da postane uobičajena pojava na našoj planeti. Kako se bude povećavala populacija ljudi na zemlji, a ujedno i smanjivali izvori hrane, postoje predviđanja i ideje pojedinih ljudi da se život sa kopna proširi i na more. Brojne arhitekte, biolozi i drugi stručnjaci već prave planove o prelaznim rešenjima, a dok se jednog dana ne izgradi prva Atlantida, ljudi iz američke organizacije “Projekat Venus” osmislili su neka od mogućih rešenja.

Maketa budućeg grada izgrađenog na moru

Gradovi na vodi, koji bi lako mogli da ugoste više miliona ljudi i da na taj način olakšaju situaciju stanovnicima kopna, istovremeno bi pružali njegovim žiteljima razne informacije o morskom životu. Oni bi služili i kao prirodni akvarijumi, odnosno okeanografski univerziteti koji bi održavali ekološku ravnotežu života pod vodom. Istraživači okupljeni oko “Projekta Venus” smatraju da bi stanovnici ovih novih naseobina za prehranu koristili različite organizme iz morskog okruženja, koji bi se uzgajali na posebnim farmama. Kao alternativu farmama, američki istraživači vide izgradnju posebnih sistema koji će se isključivo koristiti za uzgoj raznih oblika morskog života. Ove strukture bi bile opremljene tako da omoguće neometan protok vode kroz svoj sistem i projektovanje da ne zagađuju svoje okruženje već da čine njegov sastavni deo.


S druge strane, ni industrija ne bi ostala u zapećku, pošto bi ovakvi kompleksi zgrada mogli da se upotrebljavaju i za vađenje relativno neiskorišćenog rudnog bogatstva, bez uticaja na ekološki sistem.

Štaviše, ovakva naselja na vodi bi bila osposobljena i da održavaju životno okruženje, kao i da vade radioaktivne i druge materijale koje je čovek bacio u more. Na površini bi ih održavale komore koje mogu da plutaju, što bi ih učinilo praktično nepotopljivim.


Kako su iz ove američke organizacije naveli, nakon što bi se u fabrikama proizveli u delovima, ove konstrukcije bi se sklapale na lokacijama gde bi ljudi utvrdili da postoji najveća korist, pa bi se tamo učvršćivali za morsko tlo. Gradovi izgrađeni na ovaj način moći će nezavisno da se održavaju i da funkcionišu potpuno automatizovano.


Osim gradova na pučini, američki istraživači predviđaju i izgradnju objekata za stanovanje u blizini kopna, što za početak izgleda kao realnija varijanta. Zgrade od betona, čelika, stakla, titanijuma i raznog sintetičkog materijala mogle bi da budu izgrađene u blizini obala gradova u kojima postoje velike gužve, poput Hongkonga, Tokija, Los Anđelesa i Njujorka. Materijal koji bi se koristio bio bi projektovan tako da izdrži sve korozivne uticaje negostoljubivog morskog okruženja.

Ovu organizaciju, čiji je istraživački centar smešten u mestu Venus, na Floridi, osnovao je Žak Fresko, pronalazač i industrijski dizajner.

Izvor: Blic

Dodatak:

Gradovi u moru (Cities in The Sea):