|
Dobro došli,
gost
|
MISLITE O TOME : Obavezna literatura
(1 pregleda) (1) gost
TEMA: MISLITE O TOME : Obavezna literatura
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu, 1 mesec #4270
|
Žak i Piter često navode kako bogati u proseku postaju sve bogatiji, dok siromašni u proseku ostaju siromašni. I mi imamo sličnu izreku. Para na paru ide. Knjiga Ferdinanda Lundberga Bogati i najbogatiji - studija o moći novca danas (The Rich and the Super-Rich - a Study in the Power of Money Today) koncizno, istražujući istoriju, zakone, sudske spise i statističke podatke osvetljava zakonitosti po kojima funkcioniše ovakva društvena praksa.
 Knjiga opisuje pojavu najbogatijih porodica (nafta, bankarstvo i industrija), legalne i ilegalne načine održavanja i rasta vrednosti stečenog kapitala najbogatijih (npr. osnivanje fiktivnih dobrotvornih društava čiji kapital ne podleže oporezivanju), dokazane zločine korporacija, veze između bogatstva i politike, "nasledne bogataše" odnosno one koji su se rodili bogati i načine na koji se čak i njihovom nerođenom potomstvu unapred osigurava lagodan život (starateljskim fondovima), sve do poslovanja ogromnih holdinga koji nezajažljivo gutaju sve pred sobom. U nastavku je nekoliko citata: Da bi bilo jasnije šta se zapravo događa, zamislimo da čovek koji kontroliše veoma uspešnu "Super-kosmos korporaciju" ne želi uzimati profit u obliku dividenda kako ne bi morao plaćati porez na dohodak, već od kompanije traži da sav profit ostavlja u kompaniji. Tim profitom koji je oslobođen od poreza, on kupuje druge kompanije, i velike i male. I od njih traži da zadrže tekući profit kako bi i one mogle kupovati druge kompanije koje takođe skupljaju profit za kupovinu novih i novih kompanija, itd. Ako bi "Super-kosmos korporacija" njemu isplatila profit u obliku dividenda, on bi morao platiti visok porez na dohodak i ne bi postao bogatiji već siromašniji. Ako pak ne uzima tekući profit iz fonda kompanije, postaje sve bogatiji, kupuje sve više i više preduzeća, njegovo vlasništvo raste i proširuje se dok najzad u njegovim rukama ne koncentriše sve do najmanjeg kioska koji prodaje kikiriki. Tako postaje vlasnik svih preduzeća. Ogromno skupljanje likvidne aktive, neraspoređenog profita koji se postepeno stvara u svim privrednim granama najzad osuđuje na propast svaki pokušaj stvaranja novca ili osnivanja vlastitog preduzeća. Što se tiče ekonomskih pronalazaka, preduzetništva, tu je konkurencija ugušena već u početku. Takođe, nikome nije jasno šta propovedaju organi masivnih informacija koje oni kontrolišu, jer nastoje da ugode svima i svakome. Svet prikazuju kao zabavni konglomerat klovnova, idiota, heroja, razbojnika i slučajnih događaja. Sve veće malograđanstvo polako prodire i u svet nauke. Treba reći da je veliki broj članova oba doma (radi se o politici) zaražen bolešću koju eufemistički nazivaju "sukobom interesa". Stvarno ne postoji nikakav sukob interesa. Interesi su jasno izraženi i nedvosmisleno se svode na jedno: lično bogaćenje na račun društvenih sredstava. Korporacije proizvode, distribuiraju i prodaju uz profit penicilin koji spašava živote. Ali nijedna korporacija nije otkrila penicilin! Korporacije nikad ništa ne pronalaze, ne izmišljaju i ne stvaraju ništa - one nisu ništa drugo nego oruđe u službi i zla i dobra. Svi znaju, na primer, da će vas izborno telo odbaciti ako ste ateista, slobodoumni mislilac, socijalista (u USA) ili odobravate razvod braka, jer su te reči prethodno u kontekstu označene kao "strašne". Javnost, a da to i ne zna, često je izmanipulisana predrasudama i emotivnim odgovorom na neke teške reči koje često nemaju veze sa čovekom ili predmetom. Njima uglavnom upravljaju iznutra, ali drugi koji su prethodno odredilii njihove reakcije. Oni uopšte nisu slobodni ljudi, već marionete, zarobljenici svoje indoktrinacije. Osim malih preduzeća koja vode umetničke ili intelektualne grupe nema ničega vrednog u dnevnim, nedeljnim ili mesečnim publikacijama što ne bi bilo posledica čistog komercijalizma ili patronata najprosvećenijih bogataša ili imućnih. Iz masa nije došlo ništa osim fantastičnih religioznih, političkih i moralnih rasprava. "Lice na podu krčme" epos je te škole. Veliku razliku između malog broja bogatih i velikog broja siromašnih podržava politika vlade. Iako se neki bogataši ne slažu sa važnim aspektima te politike, bogataši se kao stalež koriste svojim znatnim uticajem da je održe u svom interesu. Oni ne uzimaju siromašnima ništa što im pripada, ali se zalažu, podržavaju i osiguravaju uređenje, na primer poreski sistem, koji onemogućava bilo kakvu drugačiju posledicu. Poreski sistem, a to je samo jedan od mnogih detalja (sistem cena je drugi), pun je prevara i gotovo je nemoguće da bilo koji radnik uštedi toliko da uđe u srednji ekonomski stalež. Čak i sa manjim porezima većina radnika ne bi uspela da dovoljno uštedi jer sistem reklamiranja potrošnih dobara deluje na njih upravo prisilom. Ako sam odoleva reklamama, radnik će brzo ustanoviti da im njegova žena i deca spremno podležu. Dosađuju mu lakoumnim nabavkama za svoje zadovoljstvo, i stavljaju ga u položaj prostačke škrtice ako savetuje promišljenost. Čitalac nestručnjak u takvim pitanjima mora znati da vlada savesno daje pomoć od 160 miliona dolara godišnje za posluživanje aviona koji su vlasništvo privatnika i korporacija i da porez na avionski benzin danas pokriva samo četiri posto tih izdataka, a ostali deo prebacuje se na obične poreske obveznike. Država u stvari plaća bogatašima 100% avionskih troškova. Sve što ugrožava život svih ljudi - zagađenost vode i vazduha, zločini, prenaseljenost, rasna netrpeljivost, svi duboki uzroci nemira građana kao što su nezaposlenost i najveća beda - sve to ugrožava i bogatu omladinu jednako kao i siromašnu. Mladi bogataš verovatno ima veće mogućnosti da se sakrije u svojevrsnoj oazi, ali uprkos tome, sve te pojave kojima se ne posvećuje nikakva pažnja nepovoljno utiču na njegov život. Knjiga se na sajtu Venus projekta može naći jedino na engleskom jeziku (PDF 2,4MB), može se čitati i online, a kod nas se može naći njeno dvodelno štampano hrvatsko izdanje (sa slike). Iz pogovora (napisao Adolf Dragičević): Pisac je prikupio i iskoristio praktično sve što je za tu svrhu mogao naći u izdanoj literaturi, raznim izveštajima, procenama, stanovištima i mišljenjima drugih koji su se na razne načine bavili tim pitanjima. Podataka i materijala o temi "bogatstvo i bogaćenje" ima tako mnogo da pažljivo praćenje autora zahteva dosta strpljivog čitaoca. Ali se trud isplati, jer se tako čitalac može najpotpunije upoznati sa tim aspektima američke prošlosti i sadašnjosti. To više što je područje na kojem se klasična vizija naučnog socijalizma o konačnom ishodu kapitalističkog razvitka - koji rezultira pojavom uske grupe superbogatih magnata - najpotpunije i najmarkantnije ispoljava i zapravo je poslednji i najviši domet klasnog raslojavanja. |
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4420
|
Interesantno je da je Majkl Šremer (Michael Shermer) urednik časopisa Skeptik nekada verovao u pseudonauku. I u kvantnu medicinu, i u homeopatiju, i u terapiju kristalima, u stvari teško je naći u šta nije verovao. Čak je u jednom trenutku bio ubeđen da su ga oteli vanzemaljci! Izgleda da unutar ove kulture imamo problema da razlikujemo nauku od pseudonauke, istoriju od pseudoistorije i smisao od besmislica. Ipak, Majkl je vremenom počeo da kritički preispituje svoje stavove. Proveravao je da li ono za šta su mu tvrdili da deluje, zaista deluje. Poslao bi isti uzorak krvi pod različitim imenima na "kriotoksično testiranje" i dobio potpuno različite rezultate. I tako, od vernika postade skeptik.
 U svojoj knjizi "Zašto ljudi veruju u čudne stvari" (Why People Belive Wierd Things) Majkl opisuje Njeno Veličansto Nauku, mehanizme kojima se ona služi kako bi došla do najracionalnijih odluka. Detaljno je obrađen tek deo pseudonaučnih oblasti, od kreacionizma, preko religije pa do pseudoistorije (konkretno, negiranja holokausta). Knjiga nije prevedena na srpski, međutim na TED se može naći kraća prezentacija istog naziva. U nastavku je nekoliko prevedenih citata iz knjige: Albert Ajnštajn je ovo naglasio opisujući svoj doprinos fizici i kosmologiji: "Rađanje nove teorije nije poput rušenja stare barake i izgradnje modernog solitera na njenom mestu. Pre se može predstaviti penjanjem uz planinu, čime se stiču novi i širi vidici, otkrivaju neočekivane veze izmešu naše polazne tačke i novog okruženja. Međutim, tačka sa koje smo krenuli i dalje postoji i može se videti, iako nam izgleda manja i zauzima manji deo našeg šireg vidika postignutog umetnošću prelaženja prepreka na našem avanturističkom putu ka vrhu." U nauci ne postoje konačni odgovori, samo različiti nivoi verovatnoće. Čak su i naučne "činjenice" tek zaključci koji su do te mere potvrđeni da bi bilo razumno da ih privremeno prihvatimo, ali njihov rok trajanja nikada nije večan. Nauka nije potvrda seta verovanja, već proces sa ciljem izgradnje baze znanja koja se može testirati i koja je neprestano otvorena za potvrdu ili odbacivanje. U nauci, znanje je neizvesno, a sigurnost prolazna. To je osnova njenih ograničenja. To je ujedno i njena najveća snaga. Većina nas formira svoj sistem verovanja iz razloga koji nemaju mnogo veze sa fizičkim dokazima i logičkim razmišljanjem. Naprotiv, uticaji poput genetskih sklonosti, roditeljskog vaspitanja, uticaja braće i sestara, pritisaka od prijatelja, obrazovnog i životnog iskustva oblikuju naše sklonosti i emocionalne želje koje nas, zajedno sa društvenim i uticajem kulture navode da prihvatimo određene stavove. Retko ko od nas sedne sa golim činjenicama, proceni sve prednosti i nedostatke i izabere najlogičnije i najracionalnije stavove, bez obzira na ono u šta smo prethodno verovali. Umesto toga, činjenice dolaze do nas obojene filterima teorija, hipoteza, sklonosti i predrasuda koje smo prihvatili tokom svog života. Onda pretražimo ove podatke i izaberemo one koji najjače potvrđuju ono u šta već verujemo, dok ignorišemo i odbacujemo one koji se ne slažu sa našim stavovima. Zbog čega uopšte prihvatamo čudna verovanja? Dokazane teorije skeptika i naučnika sadrže: nedostatak obrazovanja, pogrešno obrazovanje, nesposobnost za kritičko razmišljanje, uspon religije, pad religije, zamenu tradicionalnih religija kultovima, strah od nauke, uspon religija novog doba (new age), preispitivanje verovanja iz srednjeg veka, previše televizije, nedovoljno čitanja, čitanje pogrešnih knjiga, loše roditelje, loše učitelje, i od davnina prisutno neznanje i glupost. |
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4452
|
Fizika budućnosti (Physics of the Future) Mičio Kakua (Michio Kaku), je pre svega veoma interesantna. Začudilo me je što je izdala Laguna, koja je rekao bih, prilično doprinela promociji sujeverja i pseudonauke u Srbiji. Knjiga predstavlja redak primer savremene naučno popularne literature.
 U knjizi Kaku opisuje kako je još kao mladić odlučio da se bavi naukom, pa je od 200kg čelika za transformatore i 40km bakarne žice napravio u majčinoj garaži betatronski akcelerator čestica od 2300kV. Magnetno polje akceleratora od 10.000 gausa bilo je toliko jako da je moglo istrgnuti čekić iz ruke! Pominje da su često, kad uključi mašinu stradali svi osigurači u kući. Knjiga Mičio Kakua je vizionarska. Predviđanjem trendova opisuju se proizvodi i dostignuća koje će nam (možda) podariti nauka i tehnologija do 2100. godine. Najveći broj opisanih uređaja već postoji (poput mikroskopa za pomeranje pojedinačnih atoma, ekrana na naočarima ili slikanja snova magnetnom rezonancom), međutim nisu dovoljno usavršeni za širu upotrebu. U knjizi je opisana budućnost kompjutera, medicine, nanotehnologije, dobijanja energije, svemirskih putovanja i mnoge druge zanimljive stvari. Rekao bih da ova Fizika budućnosti predstavlja savremenu verziju knjige Erika Drekslera Motor stvaranja (Engines of Creation). Posebno je interesantno poglavlje "Društveni uticaj replikatora", obzirom da slikovito opisuje društveno-ekonomske posledice sveta sa rešenim skoro svim ljudskim potrebama, masovnom upotrebom nanobota. U nastavku je nekoliko citata koji ilustruju fantastična današnja ili buduća dostignuća. 2009. godine ta grupa uspela je da obori još jedan svetski rekord. Uspela je da simulira 1% ljudske moždane opne, ili otprilike moždanu opnu mačke, sa 1,6 milijardi neurona i 9 biliona veza. Međutim, simulacija je bila spora, oko 600. deo brzine ljudskog mozga. Napravili su nov aparat, po imenu MRI miš, koji bi jednog dana mogao da nam podari mašinu za magnetnu rezonancu veliku kao šoljica za kafu, namenjenu prodaji u robnim kućama. Međutim, neželjeni nusproizvod ovog otkrića bio je medijski cirkus koje je ono izazvalo. Najednom "60 minuta" i "Šou Opre Vinfri" bavili su se resveratrolom, izazvavši stampedo na internetu, s brzometnim kompanijama koje su nicale preko noći, obećavajući eliksir života. Čini se da su svi prodavci šećerne vodice i šarlatani pohitali da se okoriste resveratrolom. Istorija medicine je puna priča o obmanama, šikaniranju i prevarama kada je reč o procesu starenja. Ali nauka, za razliku od sujeverja zasnovana je na podacima koji se mogu reprodukovati, testirati i potvrditi. Na Univerzitetu Kornel naučnici su čak napravili atomsku gitaru. Ona ima šest žica, a svaka je široka samo 100 atoma. Položene jedna do druge, dvadeset tih gitara stalo bi u ljudsku dlaku. Gitara je prava, s pravim žicama koje se mogu okidati, iako je frekvencija ove atomske gitare previsoka da bi je ljudsko uvo čulo. Svako ko je iskusio užasne nuspojave hemoterapije razumeće ogroman potencijal tih nanočestica u smanjenju ljudskih patnji. Hemoterapija deluje tako što celo telo obasipa smrtonosnim otrovima koji ćelije raka ubijaju malo uspešnije nego obične ćelije. Kolateralna šteta od hemoterapije širokog je opsega. Prateći efekti obuhvataju mučninu, gubitak kose, malaksalost itd. - i toliko su teški da bi neki bolesnici radije umrli od raka nego što bi se podvrgli tom mučenju. Nanočestice mogu sve to promeniti. U budućnosti će nanotehnologija pronalaziti kolonije raka godinama i decenijama pre nego one uspeju da formiraju tumor, a nanočestice koje nam kruže krvlju moći će se upotrebiti za uništavanje tih ćelija. Danas je u toku naučna priprema za to. Najpre je napravio kompjuterski čip manji od tačke na kraju ove rečenice. Onda je odgajio soj bakterija. Uspeo je da smesti osamdesetak tih bakterija iza čipa, tako da su one delovale kao propeler koji je gurao čip napred. Pošto su te bakterije bile donekle magnetne, Martel je mogao njima da upravlja po želji koristeći spoljne magnete. Standardnom tehnologijom urezivanja rezbarimo čipove sa 78.000 mikroskopskih klinova (svaki je visok 100 mikrona). Pod elektronskim mikroskopom oni podsećaju na šumu okruglih klinova. Svaki je obeležen antitelom za adhezioni molekul epitelne ćelije (EpCAM), koji se može naći u mnogim vrstama ćelija raka, ali ga nema u običnim ćelijama. U kliničkim ispitivanjima, čip je uspešno pronašao rak kod 115 od ukupno 116 pacijenata. Ovo bi moglo imati veliki uticaj na proizvode za masovnu potrošnju. Na primer, igračke se mogu programirati tako da unošenjem novih softverskih uputstava menjaju oblik. Tako o Božiću treba samo da učitate sa mreže softver za novu igračku, reprogramirate staru, i pojaviće se sasvim nova igračka. Ovo znači da se širok opseg proizvoda za masovnu potrošnju na kraju može svesti na softverske programe koji se šalju preko interneta. Umesto da angažujete kamion za dostavu novog nameštaja i kućnih uređaja, možete jednostavno učitati softver sa mreže i reciklirati svoje stare proizvode. Ova zagonetka je istražena u jednoj epizodi serije "Zvezdane staze: sledeća generacija", u kojoj je u svemiru pronađena kapsula iz dvadesetog veka. U kapsuli su, u nadi da će biti oživljeni u budućnosti, bila zamrznuta tela ljudi koji su patili od neizlečivih bolesti iz tog primitivnog razdoblja. Lekari na zvezdanom brodu Enterprajz brzo izleče te ljude i ožive ih. Ovi srećni pojedinci iznenađeni su zbog toga što im se kockanje isplatilo, ali jedan od njih je lukavi kapitalista. Prvo što pita jeste: koje je ovo doba? Kada otkrije da živi u dvadeset četvrtom veku, brzo shvati da njegove investicije sada sigurno vrede čitavo bogatstvo. Odmah traži da stupi u vezu sa svojim bankarom na Zemlji. Ali posada Enterprajza je zbunjena. Novac? Investicije? To u budućnosti ne postoji. U dvadeset četvrtom veku jednostavno zatražite nešto, i to dobijete. U mojoj oblasti, fizici, vidim da se većinom bavimo naukom ne zarad novca, već zarad čiste radosti do koje dovode otkrića i inovacije. Često smo odbijali unosne poslove u drugim oblastima zato što smo želeli da sledimo svoj san, a ne dolar. Umetnici i intelektualci koje poznajem imaju isti stav - nije im cilj da nagomilaju što više novca na računu u banci, već da budu kreativni i da oplemene ljudski duh. Dalji napredak fizike mogao bi dovesti do doba magnetizma, kada će kola, vozovi, pa čak i skejtbordi lebdeti kroz vazduh na jastuku magnetizma. Naša potrošnja energije mogla bi se drastično umanjiti, pošto gotovo sva energija koju koriste kola i vozovi služi jednostavno da bi se savladalo trenje na drumu. Putujući Saudijskom Arabijom i državama Persijskog zaliva, video sam strahovito traćenje energije sa ogromnim fontanama koje izviru usred pustinje i stvaraju mamutske veštačke bare i jezera. U Dubaiju postoji čak i teren za skijanje smešten unutra, sa hiljadama tona veštačkog snega koji silno prkosi spoljnoj neizdržljivoj vrućini. Romanopisdac Džeri Purnel je rekao: "Hrana i zagađenje nisu primarni problemi, oni su problemi energije. S dovoljno energije možemo proizvoditi koliko god želimo hrane, ukoliko zatreba, pomoću intenzivnih sredstava kao što su hidroponici i staklene bašte. Sa zagađenjem je slično: ako ima dovoljno energije, materije se mogu pretvarati u proizvode kojima se može upravljati; ukoliko zatreba, mogu se i rastaviti na svoje sastavne proizvode." U ovom trenutku, elektricitet koji proizvode solarne ćelije nekoliko puta je skuplji od elektriciteta proizvedenog iz uglja. Ali cena solarne/vodonične energije neprestano pada usled stalnog tehnološkog napretka, dok cena fosilnih goriva nastavlja sa svojim sporim rastom. Procenjuje se da će se za deset do petnaest godina te dve krive ukrstiti. Onda će tržišne sile odraditi ostalo. Najvažnije, pronašli su iznenadni skok temperature i količine ugljen-dioksida samo u poslednjem veku. To je veoma neobično, pošto se mnoge fluktuacije dešavaju sporo kroz milenijum. Ovaj neobični skok nije deo prirodnog procesa zagrevanja, tvrde naučnici, već je neposredni pokazatelj ljudske aktivnosti. Problem kontrole gasova staklene bašte zapravo je mahom ekonomski i politički, a ne tehnički. Proizvodnja ugljen-dioksida podudara se s privrednim aktivnostima iz kojih nastaje bogatstvo. To je suštinski razlog zbog kojeg su države toliko nevoljne da se nose s globalnim zagrevanjem: to smeta privrednoj aktivnosti i napretku. Nažalost, među političarima je odsustvo zanimanja za finansiranje bilo kog od planova smanjenja globalnog zagrevanja upadljivo. Međutim, jednog dana, globalno zagrevanje će postati toliko bolno i štetno da će političari biti primorani da primene neke od njih. Na primer, Kina je uspela da iskoristi sve greške Zapada kada je dizala nove gradove. Zahvaljujući tome, Peking i Šangaj su sagrađeni tek za delić troška izgradnje nekog velikog grada na Zapadu. Danas se u Pekingu gradi jedan od najvećih, najmodernijih sistema podzemne železnice na svetu, zahvaljujući kompjuterskoj tehnologiji stvorenoj na Zapadu, kako bi služila urbanom stanovništvu koje je u pravoj eksploziji. Diktature zavise od toga da ljude drže u neznanju o bogatstvu i napretku u svetu. Jedan upadljiv primer su demonstracije kakve su potresle Iran 2009. godine, kada je država pokušala da suzbije ideje demonstranata koji su koristili Twitter i YouTube u borbi da prenesu svoje poruke svetu. Jedan od razloga zbog kojih se narod Severne Koreje, užasno osiromašene države, ne buni jeste i to što mu je uskraćen svaki dodir sa svetom, gde ljudi, kako oni veruju, takođe gladuju. Delom zbog toga što ne shvataju da ne moraju prihvatiti sudbinu, oni trpe neverovatne nedaće. Sama nauka je moralno neutralna. Ona je kao dvosekli mač. Jedna strana mača može saseći siromaštvo, bolest i neznanje. Ali druga strana mača može saseći ljude. Kako će taj moćni mač biti uporeebljen zavisi od mudrosti onih koji njime zamahuju. Ovu knjigu smatram veoma bitnom, jer (za razliku od ogromne većine pseudonauke kojom smo preplavljenih poslednjih godina) pruža realan uvid, iz prve ruke, u trenutne domete nauke i tehnologije, kao i njihove (bliže ili dalje) mogućnosti. Mičio je većinu navoda iz knjige lično proverio. Vozio je Tesla Roadster, granicu Murovog zakona potvrdio mu je sam Mur, posetio je (nakon mnogo nivoa obezbeđenja) IBM-ov superkompjuter "Plavi gen" i fuzioni reaktor, mozak mu je skeniran magnetnom rezonancom, ima na CD-u snimak sopstvenog DNA koda, pokretao je čip bakterijama pritiskom tastera, rukovao se i pričao sa hondinim ASIMO robotom, razgovarao je sa Teodorom Tejlorom (projektantom nuklearnih bojevih glava), Baz Oldrinom (astronautom), Čarlsom Simonjijem (svemirskim turistom), Les Džonsonom (naučnikom iz NASE), prisustvovao je analizi ugljen-dioksida iz ledenih jezgara Arktika od pre više stotina hiljada godina, gledao je mikroskopom kamenje sa Meseca, video je probu penjanja modela svemirskog lifta, jednostavno, zna ono o čemu piše iz ličnog iskustva. Knjiga je izdata 2011 godine pa se ne može naći na internetu, ali ima je po domaćim bibliotekama. Osim ove dobra je i naredna (Fizika nemogućeg), kao i sledeća emisija. DODATAK: Primetio sam da je ima online na Scribd. |
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4453
|
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4466
|
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4470
|
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4475
|
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4493
|
Autobiografiju "Priča mog života" (The Story of my Life) Klerens Derou (Clarrence Derrow) napisao je 1932. godine sa 75 godina. U poplavi današnje, a izgleda i ondašnje literature sa jedinim ciljem da zabavi ili zavede, početak knjige me je oduševio:
Može izgledati ćudno što sedim kući i pokušavam da opišem svoj život u vreme kada jedino misteriozne priče imaju ikakvu mogućnost za prodaju. Ne mogu ni zamisliti sebe kako se srozavam do te popularne fantastike. Sve što budem napisao predstavljaće surovo čist prikaz kako su se stvari odvijale, koliko god budem bio u stanju da opišem istinu.  Klerens Derou bio je advokat. U knjizi opisuje političke, pravne, moralne i obrazovne aspekte ondašnjeg vremena. Nakon čitanja postaje očigledno da se ništa nije promenilo. Kroz gotovo svako poglavlje opisuje složeni svet uzroka i posledica. Kako je neslaganje žene da proda kuću koju je želeo kupiti dovelo do njegove selidbe, kako mu je inspirativan govor pomogao pri zaposlenju, kako je bolest upravnika kompanije za koju je radio dovela do napredovanja, dijagnostifikovanje bolesti uva u pravom trenutku do izlečenja... Vremenom se počeo interesovati za uzroke kriminalnih dela. U knjizi opisuje kako je sledeći uzročno posledične veze "sudbina" osobe unapred određena, pre nego što je rođena, najčešće ekonomskom moći roditelja. Međutim, Klerens se ne zaustavlja na sudbini pojedinaca. Njegov vidik je daleko širi. Opisuje političku pozadinu štrajkova, pravnu represiju države, pozadinu berzanskog sistema, fundamentalističke osnove prohibicije i religije, medijske laži prilikom ratova, pa čak i geopolitičku situaciju koja je dovela do prvog svetskog rata. Klerens sve ovo opisuje kroz lično iskustvo iz svoje bogate prakse. Opisuje kako je čovek koga je svojevremeno odbranio od optužbe za ubistvo policajca došao nakon nekoliko godina kada se on našao na optuženičkoj klupi i ponudio mu da ubije glavnog svedoka tužilaštva. Opisuje svoje učešće u procesu protiv predavanja teorije evolucije u školama. Opisuje gomilu pisama od vernika koji su se nakon suđenja molili za spas njegove duše. Opisuje posledice za najgore od najgorih zločina - nekadašnje religiozne i današnje političke. Ipak, najbitnija su njegova zapažanja o zastarelosti političko/pravno/kazneno/obrazovnog sistema sa obrazloženim uzročno posledičnim vezama i načinima na koji bi se ovi sistemi mogli unaprediti. U jednom poglavlju slikovito prepričava priču "Edgin" (eng. "Erehwon" - "Nigde" kada se čita otpozadi) Semjuela Batlera (Samuel Butler) o društvu u kojem se kriminalci leče u bolnicama, pod budnim okom medicinskog osoblja i pažnjom i brigom rodbine, dok se bolesnici osuđuju na robiju. Nakon čitanja postaje jasnije kako bi u Venus gradovima lavovski deo kriminalnih dela postao "prevaziđen" samim sistemom. Interesantno je da se Klerensova zapažanja o statistici kriminalnih dela, još iz perioda pre drugog svetskog rata približna današnjim registrovanim kriminalnim delima u Srbiji, po kojima 60% opšteg kriminala čine imovinski delikti. Više od tri petine zatvorenika u našoj državi osuđeno je zbog krađe ili zbog prestupa poput ubistava, koja su direktno proizašla od krađe, pljačke i sličnih stvari. Knjiga nije prevedena na naš jezik. Može se na engleskom skinuti sa sajta Venus projekta. |
|
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 1 godinu #4499
|
|
„Izaberite posao koji volite, pa u životu nećete morati raditi ni dana.“ – Konfučije.
|
Odg: MISLITE O TOME :Ne- Obavezna literatura pre 12 meseci #4557
|
Klerens Derou u knjizi Ne opiri se zlu (Resist Not Evil) opisuje razne pojave i predrasude koje je naše društvo prihvatilo. Od pojave države i kaznenih institucija, preko uzroka kriminalnih dela, moralnosti institucionalnog kažnjavanja pa sve do krajnjih posledica kazni. Dok njegova ranije opisana autobiografija sadrži opis konkretnih slučajeva na kojima je radio, ovde su data sumirana razmatranja puta kriminalaca od kolevki do optuženičkih klupa.
Verujem da će student koga interesuje kriminalistika, i koji želi da detaljnije istraži zločine i kažnjavanje, naći da je većina velikih istoričara, filozofa i mislilaca prihvatila ovde iznete stavove o uzrocima kriminala i zlim i pogrešnim rezultatima kažnjavanja.  Koga više interesuje ova tema, bila bi mu interesantna i sledeća knjiga: Crime: Its Cause and Treatment istog autora. Knjiga Ne opiri se zlu se može naći na internetu jedino na engleskom jeziku. U nastavku je nekoliko prevedenih citata. Početak države može se pratiti kroz istoriju ljudske rase sve do trenutka kada je najjači divljak zgrabio najveću toljagu i ovim oružjem nametnuo svoju vlast ostalim članovima plemena. Snagom i lukavošću postao je glavni i nametao je svoju moć, ne da bi zaštitio slabe, već da bi za sebe i svoju porodicu prisvojio hranu. Jedan čovek, uprkos svojoj snazi nije mogao dugo da drži pleme u pokornosti, pa je stoga odabrao po snazi svoje pomoćnike, i dao im je deo kolača za njihovu lojalnost. Nikada nije postojao plan za opšte dobro, čak ni u deliću šeme vladavine vlastele. Razvijajući se na starim idejama apsolutne moći, ove demokratije su pretpostavile da je za javnost neophodan neki oblik vladavine, i ubrzo su zamenili jedan oblik vladavine drugim, samo da bi dokazali da je on podjednako težak kao i prethodni. Od ranih kraljeva, koji su krvavim rukama zabranjivali svojim podanicima ubijanje, do modernih političara koji sa mitom u džepovima proglašavaju korupciju zločinom, ovi vladari nisu donosili zakone kako bi ograničili svoju moć, već kako bi nametnuli poslušnost svojim podanicima. Autoritet ostavlja iste posledice na ljudsku prirodu, bilo da je u pitanju apsolutna monarhija ili demokratija, obzirom da autoriteti teže da prošire svoje granice i ograniče prirodna prava onih koji nemaju mogućnosti da se zaštite. Nikada im ni ne pada na pamet da bi se društveno uređenje moglo razviti prirodno, bez pomoći ljudskih zakona, ili da bi društvene zajednice mogle živeti u miru i sigurnosti pokretani samo onim prirodnim instiktima koji čine golu osnovu našeg društvenog života. Sudije koje su osuđivale veštice na smrt, ne razlikuju se od današnjih sudija koji osuđuju zbog zavera ili sličnih zločina. Veoma je moguće da će buduće generacije sa istim užasom posmatrati današnje slučajeve, isto kao što mi danas posmatramo primere ranijih godina. Sigurnost do koje se navodno dolazi kažnjavanjem krivičnih dela počiva na stavu da čin kažnjavanja jedne osobe deluje preventivno na ostale; očigledno je da postoji veliki broj ljudi koje ne dotiču ovi primeri, jer broj zatvorenika raste i povećava se proporcionalno sa brojem stanovnika. Ovde su teorije vladara veoma različite i kontradiktorne u odnosu na kriminal i njegovo kažnjavanje. Ukoliko je cilj kažnjavanja da teroriše stanovnike države tako da se više niko ne usudi da počini bilo kakvo kriminalno delo, onda bi rezultat bio izvesniji što su kazne oštrije. Ovo je sprovođeno pre dosta godina, međutim u tretmanu kriminala zakonodavci uvek teže da budu nelogični i neefikasni umesto brutalni. Smrtne kazne bi se trebale izvršavati na najokrutniji mogući način. Kuvanjem u ulju, hranjenjem divljih zveri i pečenjem kriminalaca na tihoj vatri. Sve neodlučne sudije bi trebalo da zapamte da bi jedna primerna kazna mogla sprečiti hiljade kriminalnih dela. Smrtne kazne trebale bi se javno sprovoditi na najposećenijim mestima. To bi trebao biti javni praznik. Ovo je bilo aktuelno sredinom pretprošlog veka. Javna vešanja i giljotine širom Evrope i Amerike privlačile su masu, čak i do deset hiljada ljudi. Na kraju su čak i glupi zakonodavci počeli da shvataju da scene nasilja, brutalnosti i kriminala podstiču one koji su došli da ih gledaju. Vlade su ustanovile da kriminal raste neposredno nakon vešanja. Mržnja države koja je smireno uzela ljudski život, posejala je mnogo veću mržnju u onima koji su posmatrali taj čin. U svim državama koje se danas smatraju civilizovanim, javna pogubljenja se smatraju užasnim. Ukoliko je svrha zatvora da natera ostale da poštuju zakon, onda bi se stare ideje fizičkog kažnjavanja logično trebale primenjivati. Zatvor bi trebao biti najužasnije, najodvratnije i najbolnije mesto koje se može zamisliti. Fizička tortura bi trebala postati uobičajena stvar. Zatvori bi trebali da budu otvoreni za javnost, tako da bi svi svakodnevno mogli sagledati užasne posledice zločina. Većina ljudi danas smatra takve egzibicije države isto kao nekada javna vešanja, obzirom da degradiraju osobu i njenu empatiju. Međutim, ako ova dela čine osobu lošijom, onda tajna, nesavršena, prikrivena saznanja o zatvorima čine to isto, samo u manjem stepenu. Sve društvene zajednice se javno stide zatvora i bilo kakvih kaznenih ustanova. Instinktivno one osećaju da su zatvori slika i prilika države. Sve se više pažnje posvećuje poboljšanju uslova, sanitarnih čvorova, tretmanu osuđenika kao ljudi. Ovo direktno opovrgava teoriju da veće kazne sprečavaju kriminal. Poboljšanje uslova u zatvorima pokazuje da se javnost nesvesno stidi tretmana zatvorenika; da je izgovor prevencije kriminala u stvari licimeran i da je pravi motiv kažnjavanja kriminala jedino mržnja. Lekar koji bi lečio temperaturu, malaksalost ili dehidriranost bez razmatranja uzroka, smatrao bi se odgovornim za smrt pacijenta. Ne tako davno, verovalo se da bolesti, deformiteti i greh potiču od istog uzroka - neke vrste zlog duha, koja zaposeda telo obolelog. Jedini način da se zli duh uništi, bio je uništenje bolesnika. Ukoliko je već toliko dobro dokazano da je najveći broj zatvorenika mentalno i fizički inferioran prema prosečnim ljudima, da se to čak može primetiti po obliku njihove lobanje, onda bi ta činjenica sama po sebi trebala biti dovoljna za postavljanje pitanja ko je odgovoran za njihova dela. Dokazano je da su stavovi ljudi pod isto tolikim uticajem zakona i genetike kao i njihovim fizičkim okruženjem - određeni delovi sveta su poznati po čestim ubicamama, neki krajevi proizvode ljude koji ubijaju pištoljima, neki one koji ubijaju noževima, a u nekim su rasprostranjeni trovači. U nekim oblastima je izraženija kocka, u nekim pljačka, a u nekim prevara. Razmatranje uslova koji dovode do ovakvih pojava otkrilo bi na kakvom tlu uspevaju kakvi usevi. Dalje bi se tretirali isto kao što se na primer malarija suzbija isušivanjem močvara. Da su naši doktori isto toliko inteligentni kao naš pravni sistem, oni bi nakon što bi bili pozvani da izleče bolesnika istog ugušili hloroforom, kako bi ostale zaplašili da se ne razboljevaju! Odavno je statistički dokazano da broj kriminalnih dela sledi rast i pad cene hrane. Engleska je od Australije napravila geto za kriminalce, međutim, čim su ti isti ljudi dobili priliku da poljoprivredom dođu do svoje korice hleba, postali su miroljubivi, ugledni i poštovani članovi društva. Isto se dogodilo i sa američkim kolinijama. Zatvori i kaznene institucije nisu prve ustanove koje bi se javile u kolonijama novih zemalja. One su se javljale tek nakon što se formira klasa veleposednika i poraste klasa radnika. Gotovo sav kriminal mogao bi da bude otklonjen tokom jedne generacije ljudi, ukoliko bi se kriminalcima pružila šansa. Život provalnika, pljačkaša ili prostitutke nije zasut cvećem. Oni su prinuđeni da pođu tim putem, jer su im ostali zatvoreni. U slučajevima kada je odobrena kaucija za one koji je mogu priuštiti, drugi su prinuđeni da podele teret duga zbog svog oca, majke, deteta... Oni se na taj način godinama kažnjavaju ne zbog kriminala, već zbog svoje ljubavi prema optuženom. Ukoliko se kojim slučajem sakupi novac, država ga brutalno uzima, iako to može značiti da će porodica ostati bez hrane ili ogreva, ili da je dete optuženog prinuđeno da napusti školu i da se zaposli u fabrici. Uzimanje kaucije često ostavlja pogubnije posledice od izvršenog zločina! Svet danas uzdiže i obožava mnoge od onih koji su kršili zakon. Bilo koja religija, napredak društva, nastala je kršenjem propisanih zakona. Šta god da se kaže o potrebi vlade da se zaštiti, niko ne može verovati da ljudsko biće zaslužuje kaznu zbog sleđenja svojih najviših ideala. Krivični zakonik sadrži ograničeni broj klasifikovanih najčešćih kriminalnih dela i propisuje kazne za ove zločine. Osobe koje nanose najviše zla i patnje čovečanstvu lako prilagode svoje postupke tako da ih izbegnu. Ukoliko na primer žele da urade neku stvar koja je zabranjena zakonom, bogatstvo im omogućava da unajme vešte advokate koji im mogu objasniti kako da to ostvare indirektnim putevima. Veliki broj akata individualnog nasilja dolazi u afektu, iz iznenadnih osećaja i strasti, što je čisto fizički, ili tačnije mehanički čin. Deo zakonom određenih kriminalnih dela je potpuno veštačkog karaktera. Takva su na primer krivična dela protiv klevete, povrede časti ili javnog morala. Najveći broj zakona o privatnoj svojini koji predstavlja strahovit teret za bilo koje zakonodavstvo je takođe veštačkog karaktera, a njegov jedini cilj je da očuva vrednost imovine u rukama vladara i eksploatatora i da pošalje u zatvor one koji je ugrožavaju, obzirom da nemaju drugi način za opstanak. Verovatno devet desetina svih kriminalnih procesa dolazi direktno ili indirektno od ugrožavanja imovine. Ništa ne bi moglo kompletnije ukazivati na podlost i apsolutno licimerje svih državnih kazni od ovih činjenica. Bez obzira na koju stranu pogledali, celokupna imovina je u rukama šačice ljudi, i takozvani vlasnici ovog bogatstva stvorenog radom ljudi i bogatstvom prirode - ovi tzv. vlasnici nisu činili krivična dela protiv imovine. Sama ova činjenica je dovoljna da pokaže neadekvatnost kompletnog sistema pod kojim plodove planete beru samo probrani. Od posedovanja nekadašnjih robova, vladari su našli da je daleko jednostavnije i sigurnije posedovati zemlju - jer se njenim vlasničkim monopolom mogu diktirati uslovi pod kojima će ostatak sveta živeti. Sve više moćnika bori se za monopol nad zemljom, bakrom, gvožđem, cinkom, vodom, osnovnim stvarima potrebnim za ljudski život. Sve više i sve sigurnije, kako vreme prolazi, ove osnovne stvari prelaze u posed sve manjeg broja ljudi. Svaki put kada trust podigne cenu bakra neke nesrećne žrtve završe u zatvoru, i svaki put kada poskupi gorivo neke devojke završavaju na ulici, kako bi uz izopačenost i stid zaradile za život. Krivični zakonik zabranjuje izrabljivanje i prevare, međutim najveći deo poslova svodi se na izrabljivanje, a veliki deo čine prevare. Kada zakon zabranjuje izrabljivanje radnika i prevare, on jednostavno zabranjuje određene oblike i metode ovih dela, a te metode vladajuća klasa ionako ne primenjuje. One su toliko sitne i beznačajne, da nemaju skoro ikakvog uticaja. Pravo izrabljivanje predstavlja naplata usluga preko njihove realne cene, a to čini suštinu biznisa. Proizvodnja odeće, gvožđa, mnogih vrsti hrane, u stvari najvećeg dela onoga što je neophodno za svakodnevni život, kontrolisana je kombinacijama čija je jedina svrha izrabljivanje. Ipak, ovakvu vrstu izrabljivanja, koja dotiče svaku osobu i svako domaćinstvo, zakon jednostavno ne poznaje. Zatvorenik je u najmanju ruku bespomoćan, i ne može da pripremi svoju odbranu dok se nalazi u pritvoru. Bez novca ne može obezbediti advokata odgovarajućeg obrazovanja, uticaja ili sposobnošću da mu pomogne. Ukoliko se brani ćutanjem, biće osuđen. Ukoliko progovori, niko ne veruje njegovim rečima. Kriv ili nevin, pravo je čudo ako uspe da izbegne kaznu, a u tom čudu njegova krivica ili nevinost ima tek neznatni uticaj. Mi danas sa užasom posmatramo nekadašnje sudije, isto toliko inteligentne kao današnje, koje su donosile smrtne presude za saradnju sa đavolom. Njihove nepravedne osude su proizvod okrutnog sistema sile i varvarizma koji jednim osobama daje autoritet i moć da osude svoje bližnje. Misao da bi društvo moglo funkcionisati bez zatvora i policajaca, izgleda da je izvan poimanja običnog čoveka. Ukoliko kažnjavanje ne doprinosi suzbijanju ili prevenciji kriminalnih dela, onda ne bi bila šteta ako bi se otpustili zatvorski čuvari i sudije i ukinuli zatvori. Rezultat ovakve politike ne bi mogao unapred biti potvrđen, ali koliko god u čoveku postoji osećanje za pravdu, dobročinstvo i ljubav, toliko bi ova praksa imala uspeha. Nakon što javnost prihvati istinu da je pogrešno kažnjavati, koristiti silu, osuđivati druge ljude, više neće imati potrebu za zatvorima. Ljudi u takvom društvu razumeće da su ono što danas nazivamo zločinima, samo tako nazvana dela. Da su ljudski odnosi i životne potrebe ono što oblikuje bilo koju osobu. Onda bi se umesto posledica mogli rešavati uzroci kriminalnih dela. Tražili bi se načini za prevenciju i lečenje, a ne za kažnjavanje i uništavanje. Kažnjavanje kako bi se ljudi terorisali na poštovanje pravnih zakona, je poput pretnje paklom kako bi se duše terorisale na poštovanje božjih zakona. |
|
|