Duhovnost

Duhovnost, čini se, za svakog ima drugačije značenje. Standardna definicija bi bila: "Osećanje smisla i svrhe; svest o samom sebi i o vezi sa onim što je veće od nas samih".

Religija i Misticizam trenutno imaju monopol nad Duhovnošću. Teističke religije obično smatraju vezu sa bogom ili božanskim stvoriteljem, duhovnom vezom, dok ljudi koji se bave Misticizmom pronalaze vezu sa natprirodnom silom ili moći. Najvažnije je, i skoro univerzalno, to da je duhovnost povezana sa "vezom" na jedan ili drugi način. U većini slučajeva, duhovnost se povezuje sa nečijim "mestom" ili "značenjem" u životu, šta god to bilo.

Ma koliko subjektivni mogu da budu, počinju da se primećuju promene u ovim pojmovima, zato što društveni napredak teži da prokrči put shvatanjima koja su preživela ispit vremena. Danas imamo mogućnost da se osvrnemo na daleku prošlost, proučimo šta je to što su naši preci smatrali stvarnim i uporedimo njihove ideje sa savremenim shvatanjima. Veliki broj duhovnih običaja iz prošlosti više ne postoji, jer se razumevanje prirodnih fenomena promenilo. Rane religije su, na primer, često žrtvovale životinje u određene svrhe. To se danas retko dešava, pošto se ispostavilo da se ne postiže željeni efekat i da je besmisleno. Isto tako, retko ko još priziva kišu i pokušava da utiče na vremenske prilike. Danas razumemo šta su to vremenski uslovi i znamo da rituali nemaju nikakvog dokazanog uticaja na njih.

Slično tome, statistički je dokazano da molitva Bogu ima malo efekta na ishod događaja. Da ne pominjemo da nema nijednog naučnog dokaza da Stvoritelj postoji, već da taj pojam potiče iz drevnih istorijsih literarnih spekulacija i tradicije.

Čini se da je Prihvaćena Religija na mnogo načina ukorenjena u perceptivnom nerazumevanju životnih procesa. To je pogled na svet koji često stavlja čoveka na drugačiji nivo od onoga na kom su drugi prirodni elementi. Ovaj "duhovni ego" je generacijama dovodio do dramatičnih konflikata ne samo među ljudima, nego nenamerno i do konflikta između ljudi i prirodne sredine.

Ipak, kako je vreme odmicalo, Nauka je pokazala da ljudska bića podležu potpuno istim prirodnim zakonima kao i sve drugo. Naučili smo da delimo istu atomsku podstrukturu sa drvećem, pticama i svim ostalim oblicima života. Naučili smo da ne možemo bez prirodnih elemenata, da su nam čist vazduh, hrana, sunčeva energija neophodni da bismo preživeli. Kada budemo razumeli Simbiotičku povezanost svega živog, počećemo da uviđamo da su naše veze sa planetom najdublje i najvažnije. Nauka je sredstvo pomoću koga ovo može da se izrazi. Naučni metod nam je omogućio uvid u prirodne procese i zato možemo bolje da razumemo kako se uklapamo u celokupan sistem života.

Ovo bi moglo da se nazove "duhovno" buđenje.

Naučno je dokazano da ljudi nisu nimalo drugačiji od ostalih oblika prirode i da je naš integritet onoliko dobar koliko je dobar integritet okoline čiji smo deo. To je potpuno drugačiji "duhovni" pogled na svet, zato što se fokusira na ideju o međuzavisnosti i povezanosti.

Neprekidna međupovezanost celokupnog života je neporeciva, ali je društvo ovo ne prihvata u potpunosti. Upravo zbog toga su naši načini funkcionisanja i percepcije u velikoj meri neuskladjeni sa prirodom i zbog toga destruktivni.

Priroda je naša učiteljica i sve društvene institucije i filozofije bi trebalo da budu izvedene iz ovog temeljnog i nepromenljivog "duhovnog" razumevanja.

Čim se duhovno buđenje proširi, društvo će da postane razumnije, mirnije i produktivnije.

Podelite sa ostalima

Zeitgeist Srbija

E-pošta: This e-mail address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.

www.zeitgeistsrbija.org