Održivost

Kada govorimo o održivosti, često mislimo na trajnost, dugovečnost i brigu o sredini. Održiva praksa je, u suštini, ona koja uzima u obzir boljitak u budućnosti. Ova ideja se ne odnosi samo na fizički, materijalni svet, već i na mišljenje, verovanja, ljudsko ponašanje i društvo u celini.

Neodrživa praksa je ona koja ima neuravnoteženi negativni efekat, koji vremenom počinje štetno da utiče na pojedinca, društvo i/ili okolinu. Klasičnan primer je korišćenje Nafte kao izvora energije. Ovo se smatra neodrživim zbog činjenice da je nafta neobnovljiva i da, kada sagoreva, zagađuje sredinu. Sve što prouzrokuje nepovratno trošenje resursa ili dovodi do dugoročnog zagađenja, neodrživo je.

Isto tako, ako neka određena kompanija tokom proizvodnje stvara velike količine otpadnog materijala i zagađuje okolinu, i to se smatra neodrživom praksom, bez obzira na to šta proizvodi.

Isto tako, ako znanje ili materijali koji se koriste u proizvodnji nisu najkvalitetniji mogući, proizvod ne može da bude dobar, pa se čim on zastari ili se pokvari stvara dodatni otpad. U savremenom sistemu zasnovanom na profitu, gotovo sve što se proizvodi je diskutabilnog kvaliteta da bi moglo da bude konkurentno na tržištu. Drugim rečima, ako se dve kompanije takmiče u proizvodnji nečega, obe moraju strateški da razmišljaju o materijalima i dizajnu koji koriste i često prave ustupke na račun kvaliteta da bi njihov proizvod bio pristupačan. Rezultat je proizvod koji se kvari mnogo brže nego onaj koji je pažljivo napravljen od najkvalitetnijih materijala.

Ovo se u našem sistemu ne dešava iz dva razloga: 1) Kada bi neka kompanija koristila najbolji dizajn i najbolje materijale, troškovi proizvodnje bi bili veliki i ona bi izgubila konkurentnost na tržištu. 2) Kada bi proizvodi trajali dugo, ljudi ne bi imali potrebu da ih stalno menjaju, unapređuju i popravljaju, što bi dovelo do velikog smanjenja prihoda, broja radnih mesta i usporavanja privrede.

Ovo je, naravno, neodrživo po definiciji, pošto nasledna neefikasnost ekonomskog sistema vremenom stvara nepotrebno dupliranje proizvoda, otpad i zagađenje.

Ta činjenica nas dovodi do neodrživih ideologija.

Neodrživa je svaka ideologija koja navodi pojedinca ili grupu na neodrživo ponašanje. To što, na primer, fabrike koriste loše materijale za pravljenje neodrživih proizvoda, stvarajući pri tome ogromne količine otpada, rezultat je više sile poznate kao Monetarni ili Profitni Sistem. U Profitnom Sistemu ne postoji nagrada za održivost, jer je sistem izgrađen na konkurenciji i obnavljanju. U takvim okolnostima održivost je uvek podređena profitu, zato što opstanak kompanije zavisi od profita, koji je zasnovan najviše na smanjenju troškova i povećanju zarade. Zato su neodržive prakse, koje postoje u svim industrijama, rezultat mane koja leži u samoj osnovi ideološke ekonomske strukture.

Mnogi bi se u teoriji složili da su obilje resursa i proizvodi napravljeni od najizdržljivijih materijala da bi bili maksimalno održivi i efikasni dobra stvar. Ipak, ovakav način proizvodnje nije nagrađen u savremenom svetskom monetarnom sistemu, već se nagrađuje Oskudica. Oskudica i planirana zastarelost se nagrađuju zato što dovode do obrta profita i stvaranja novih poslova. Ova kratkoročna nagrada, na žalost, dovodi do dugoročnog uništavanja.

Sistem Slobodnog Tržišta je, zajedno sa svim ostalim podgrupama kao što su komunizam, socijalizam i fašizam, neodrživa ideologija, pošto je zasnovana na sklonosti da se životna sredina i društvo zloupotrebljavaju. Da bismo ovo pojasnili, reći ćemo da je svet koji se sam sa sobom nadmeće za posao, resurse i opstanak neodrživ, jer mu nedostaje spoljašnja savest.

Šta bi onda bila održiva ideologija?

Iako će na ovo pitanje odgovor stalno da se menja tokom evolucije, danas postoji koncept poznat kao Naučni Metod. To je proces istraživanja koji kroz najsavremenije metode učenja, merenja, testiranja i eksperimentisanja, pokušava da dokaže valjanost određenog shvatanja ili da nađe moguće rešenje konkretnih problema.

Primer bi bio problem sa automobilom. Kada automobil neće da upali, počinjete logično da razmišljate da biste našli izvor problema. Logika vam omogućava da se fokusirate na problem, pa ćete verovatno prvo da proverite da li ima benzina, pa mehanizam za paljenje i tako dalje. To je naučni metod primenjen na rešavanje problema. Nenaučna metoda za rešavanje takvog problema bila bi neka "nelogična" metoda. Ako vaš automobil neće da upali, bilo bi nelogično proveravati gume, zato što one nemaju ništa sa mehanizmima koji su povezani sa ovim problemom.

Na žalost, naš pristup problemima funkcionisanja društva je uglavnom bez logike i metodologije. Uronjen je u tradiciju, sujeverje i zastarele metode delovanja. Naučni pristup društvu koji koristi logiku i razum za procenu i reagovanje na društvena pitanja, prirodno bi težio samoodrživosti, jer ništa ne može da bude izolovano i odvojeno u takvom pristupu. Drugim rečima, moramo da prestanemo da posmatramo svet kroz vizuru sistema i ideologija stvorenih u prošlosti i da počnemo da ga posmatramo na najširi i najnepristrasniji mogući način. Jedini medijum koji podžava ovaj pristup je Nauka, a njeni darovi su bez sumnje dokazali svoju validnost. Zbog toga je vreme da počnemo da koristimo naučne metode u pristupu društvu.

Čak i brz pogled na načine funkcionisanja u savremenom svetu, pokazuje koliko se zapostavljaju razum, logika i primena nauke. Naše ekonomske strukture su zasnovane na sredstvima razmene i vrednostima koje nemaju mnogo veze sa stvarnim resursima i realnošću. Religija nastavlja da propoveda pogled na svet koji je progresivna naučna misao odavno poništila. Naš sistem rada je organizovan tako da ljudi moraju da budu zaposleni da bi zaradili novac koji im je potreban da prežive, dok je stvarni doprinos tih zanimanja društvu diskutabilan. Ovo dokazuje da radna mesta često postoje samo da bi primorala ljude da nešto rade da bi mogli da podržavaju ekonomsku strukturu. To je traćenje ljudskih života.

Sa mnogo aspekata dokazana je tvrdnja da su aktuelne društvene institucije neodržive. Da rezimiramo, svako naše delovanje na Zemlji mora da se zasniva na polaznoj premisi koja treba da bude što je moguće više empirijska, a ne zasnovana na mišljenju ili projekciji. Sa naučne tačke gledišta, resursi i ljudska pronicljivost su najvrednije stvari koje imamo. Ljudska inteligencija i svest, udružene sa pažljivim upravljanjem i korišćenjem zemaljskih resursa, su jedina dva ključna pitanja. Sve ostalo je zasnovano na tome. Zbog toga moramo da počnemo da primenjujemo pristup koji maksimalizuje obrazovanje, tehnologiju i upravljanje resursima.

Dok ovo ne uradimo, održivost će biti u opasnosti. Ovo je cilj Venus projekta i Zeitgeist pokreta.

Podelite sa ostalima

Zeitgeist Srbija

E-pošta: This e-mail address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.

www.zeitgeistsrbija.org